Jedan iz plejade mladih arhitekata najslavnije epohe izgradnje Beograda i transformacije iz turske kasabe, razorene posledicama prvog svetskog rata, u evropsku prestonicu, kako u spoljašnjem izgledu objekata, a znatno više i značajnije u organizaciji životnog i radnog prostora. Spoljašnjost Ignjatovih objekata je diktirana željama investitora, od kopija pariskih zgrada na Dorćolu, do vila industrijalaca u srpsko vizantijskom stilu na Dedinju. Tu je i nekoliko objekata gde je prisutan i neo klasicizam kao zakasnela forma. Međutim, tamo gde je imao odrešene ruke, jasna je Ignjatova vera u modernu arhitekturu. Kao najbolji primer je škola crtanja u Šumatovačkoj ulici, zgrada u Kumanovskoj 21, Terazije 7, bolnica na Zvezdari kao i vatrogasni dom na Tašmajdanu i Izložba Jugoslovenske Keramike. U veoma kratkom predratnom periodu od 1936. do 1940. arhitekta Ignjat Popović projektuje i vrši stručni nadzor na velikom broju objekata.

Karijera Ignjata Popovića, iako relativno kratka, odvija se ispred pozadine veoma različitih društvenih okolnosti, uslova, zahteva i vrednosnih kriterijuma. Predratni Beograd tridesetih godina je oličenje poslovnog preduzetništva, građevinskog poleta i transformacije. U toku okupacije otkazuje dozvolu za rad svog projektantskog biroa, odlazi na selo i tamo projektuje prijateljski, bez nadoknade, lokalnom stanovništvu. Posleratna sredina revolucionarnog poleta, industrializacije, simbolike socijalističkog realizma, obnove i izgradnje, dovodi arhitektu u novi sistem, u kome on nastavlja svoju delatnost. Tako, na primer, do tada neostvareno velelepno zdanje zadužbine Nikole Spasića na Trgu Prestlonaslednika za čiji projekat je dobio prvu nagradu pred rat, biva sada realizovano kao Dom Saveza Sindikata Jugoslavije, malo dalje od prvobitne lokacije ali na tada najznačajnijem trgu u Beogradu - Trgu Marksa i Engelsa. To je prvi višenamenski objekat u Beogradu – bioskopska dvorana, restorani, radnje, kancelarije. Između ostalog, Arhitekta Ignjat Popović radi na administrativnoj zgradi Maršalata, iako je okarakterisan kao nepopravljivi kapitalista na koga novi režim ne može u potpunosti da računa. Projektuje funkcionalne objekte kao što je Muzej Poklona Maršala, vodi stručni nadzor na nizu objekata i projektuje aneks hotela Metropol sa najsavremenijom i veoma funkcionalnom kuhinjom. Projektuje nadziđivanje impozantne stilske zgrade Generalexporta u ulici Đure Đakovica, na čijem je projektu učestvovao pre rata.

Kao i većini drugih građana, arhitekti Ignjatu Popoviću oduzeta je, nacionalizacijom, imovina. Pred kraj karijere predaje na Građevinskom Fakultetu Tehničke visoke Škole. Nikada se nije žalio, bio je skroman u svakom pogledu i nije opterećivao svoju porodicu i okolinu svojim radom i uspesima.

Na ličnom planu, Ignjat Popović je bio divan suprug i otac. Krasio ga je izražen, prefinjen, smisao za humor. Bio je gospodin u izvornom smislu značenja ove reči.

Ovo je prvi korak ka cilju da se sagleda kompletan opus Ignjata Popovića, da se on sistematizuje, katalogizuje, sagleda kao celina u kontekstu i prema pozadini vremena i okolnosti u kojima je nastao. Sticajem sretnih okolnosti, veliki broj Ignjatovih objekata je još tu i danas doprinosi evropskom izgledu Beograda.